Samo za dušu

A u tvome srcu neka druga


I sinoć si stazama duše moje gazio
a ja sam ti puteve zaplitala i putokaze skrivala
htjela sam da zalutaš da se izgubiš
htjela sam da put do srca ne nađeš
i zidove sam od trnja isplela
i bedeme visoke sazidala
a ti si ih opet jednom riječju raspleo
jednim korakom prekoračio
i u srcu se ugnjezdio.

Eh da mogu........


Eh, da mogu srce moje
u kamen da pretvorim
zelja mi je, al ne mogu
da ga ne volim

Svako vece i svanuca
provodim sa njim
prosto mi je nemoguce
da ga ne volim
s dusom bih se rastavila
da ga izgubim
s dusom bih se rastavila
da ga izgubim

Eh, da mogu ruke moje
u lance da zatvorim
zelja mi je, al ne mogu
da ga ne grlim

Eh, da mogu more leda
u telu da probudim
zelja mi je, al ne mogu
da ga ne ljubim

Ne osvrći se nikad i ne misli često
na neku davno pređenu stazu
jer sve što je bilo više biti neće
i svi smo mi ovde samo u prolazu.

Ne plači za igračkom što je slomljena,
jer svi smo mi igračke u nečijoj ruci,
sudbina je ona koja konce vuče
i kada smo srećni, i kad smo na muci.

Ne, ne misli nikad da je moglo drukčije
ne tuguj za cvetom što u tebi vene,
jer sve tvoje tuge, kad proleti vreme
biće jednog dana samo uspomene.

Ne čeprkaj mnogo po prošlosti svojoj
i ne skupljaj po njoj mrve prošle sreće,
jer i mi smo mrve pod nebeskom kapom
i sve što je bilo više biti neće.

Ne žali za nekim koga više nema,
nego reci samo: lepo nam je bilo
Sačuvaj ga negde u sećanju svome,
kao ptiče što se na dnu gnezda skrilo.

Ne žali za vinom što je proliveno
i ne skupljaj stakla polomljene čaše,
jer jedino možeš da ozlediš sebe,
a vina još ima, prepune su flaše…

Ne osuđuj život, ne proklinji snove,
ne tuži za srećom što je nekad bila.
Tek treba da sanjaš! Tek treba da letiš!
A tebi još nisu polomljena krila.

I ne misli nikad da ne može bolje,
da ne može lepše, da ne može više,
jer ti si još uvek na početku knjige,
koju ovaj život otvara i piše.

Ne gledaj daleko i ne traži zvezdu,
što se negde sjaji na nebu visoku,
jer zvezde su lepe ali su daleko
a najlepša zvezda sija u tvom oku.

I sve što je sada biće samo prošlost,
niko od nas ne zna šta ga sutra čeka,
a sreća je možda odmah tu, kraj tebe,
ni zauvek prošla, ni tako daleka…

Gilan, premjestila sam ti je ovamo, htjela sam ti reknut da je ti tu smijestiš, tamo na PF ne shvaćaju poeziju.
Ni sama ne znam kolko sam je puta preslušala....... za izbor.

Kalemegdansko veče



Pucala je zora kao kora
Noć se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.

A sa vrha Nebojšine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k’o topovsko đule
Sva mi dugmad otpala na šlicu.

A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli žmarci
Pa mi tiho šapnula na uvo
-Mače moje jedu mi se čvarci-

Kasnije nas našli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostaše podaci
Jedne kurve i jednog pesnika

Da malo skrenemo  turobne misli!

Danas mu je rođendan, znači 120-i, i opet se čita i sluša šta je napiso.
A ja što sam juče napiso, nečitase

Kaje Bobić, nešt smo sjetni?
Ajmo, istresi dušicu, mi te budemo tiješili i podragali.
Gilan ti bude dao one muške savjete, a ja ti budem dodavala papirnate maramice kaj obrišeš suzice i ispušeš nos.

Ljudi juče je bilo 60 godina od smrti vašeg i našeg Tina Ujevića, mene *ebe nešto ton, neznam napraviti,
Al Rade Š. tako ima lijepih Tinovih stihova. bem ti informatiku.

Da, primjetila sam na tv, inače se ne bih sjetila.

pitijacro je napisao/la:Kaje Bobić, nešt smo sjetni?
Ajmo, istresi dušicu, mi te budemo tiješili i podragali.

Ma ne istresam se ja ja samo prilepio nesto sto za dusu bijase,,,
kakve maramice, kakva smrkavost,,,